DELO o BUNT festivalu

…mesto koje sam ja tražila bilo je gnezdo alternative. U svakom pogledu.

Taj naziv Mixer House sam odmah sebi u glavi prevela kao “mesto gde se meša različitost”. I doista, takav je bio i koncert kojim se najavio ovogodišnji festival BUNT. Klasičnoj muzici sledio je moderni jazz, pa gospel i blues, i svaki je moment dvosatne priredbe bio negde na vrhuncu vala onakve umetničke energije, kakvu ima onaj Beograd koji pamtim iz rane mladosti.

…Pomislila sam dodati kako je Beograd u Mixer Housu prethodne noći zvučao kao moćno srce koje bije stvaralačkim entuzijazmom…

 

DELO, Ljubljana

SOBOTNA PRILOGA, 13 oktobra, 2015

ZVUK STVARANJA, RITAM RUŠENJA

Zorana Baković

Kada sam taksistu zamolila da me ostavi ispred stare, ali obnovljene zgrade u Karađorđevoj ulici, činilo mi se sasvim logičnim da je negde unutar tih zidova, po čijoj se sivoj fasadi uspinjala svetlost iz reflektora, pravo mesto za održavanje koncerta na koji sam krenula.

Malo me je zbunjivala tišina iznad crvenog tepiha prostrtog preko mermernih stepenica, a kada sam devojku u službeno uskoj suknji i cipelama s jako visokim potpeticama zapitala je li to Mixer House i da li će se tu održati “Zagrejavanje za BUNT”, sa suzdržanim osmehom i s pomalo nervozno ispruženom šakom mi je pokazala da samo treba da pređem ulicu i već ću videti ono što tražim. “Ovo je,” dodala je devojka za svaki slučaj, “zgrada Geozavoda… tu možete videti makete projekta Beograd na vodi.”

I ako je taj projekt postao simbol establišmenta, sadašnje srpske vlade i loše artikulirane ambicije da se od dvomilijunskog grada s krivim ulicama i haotičnim anti-urbanizmom napravi blistava metropola, mesto koje sam ja tražila bilo je gnezdo alternative. U svakom pogledu.

Taj naziv Mixer House sam odmah sebi u glavi prevela kao “mesto gde se meša različitost”. I doista, takav je bio i koncert kojim se najavio ovogodišnji festival BUNT. Klasičnoj muzici sledio je moderni jazz, pa gospel i blues, i svaki je moment dvosatne priredbe bio negde na vrhuncu vala onakve umetničke energije, kakvu ima onaj Beograd koji pamtim iz rane mladosti.

Na “Zagrejavanje za BUNT” sam otišla prvenstveno zato što sam za sutradan imala dogovoren intervju s Ivanom Stefanović, kompozitorkom, spisateljicom, esejistkinjom i jednom od ličnosti koje stoje iza festivala, čije je puno ime Beogradska Umetnička Nova Teritorija. Htela sam najpre da čujem da li odista zvuči doslovnim smislom te reči. “Bunt” na srpskom jeziku znači “pobuna”.

“BUNT je nastao pre tri godine,” pojasnila mi je Ivana Stefanović kada smo se sledećeg dana sastale u njenom beogradskom stanu, “i to kao izraz nezadovoljstva muzičara sadašnjom situacijom. I premda je to akronim, on zapravo znači bunt. Neprikriveno smo hteli da kažemo koliko nam se ne dopada pravac kojim se muzika toliko omalovažava.”

Inspirator i glavni idejni nosilac ideje, pojasnila mi je Stefanovićeva, čuveni je flautista Ljubiša Jovanović, koji je isprovocirao veliki broj muzičara da kažu šta bi oni želeli da se na tom festivalu događa. “Danas, tri godine kasnije, nismo otišli puno dalje od istog tog osećaja. I danas radimo bez ikakve subvencije, posebno ne od strane države. Ali otvaramo alternativni prostor za one muzičare koji, i pored svog talenta i kapaciteta, ne dopiru do pozornica na kojima se u ovome gradu održavaju koncerti.”

I u glasu Ivane Stefanović čujem buntovnost kada mi kaže kako BUNT već ima elemente pokreta, i kako se širi uprkos tome što nema podršku državnih institucija, nema para za oglašavanje, pa se i za najave ovogodišnjeg festivala, koji će se održati od 1 do 9 novembra u nekoliko različitih dvorana mora koristiti Facebookom i SMS-ovima. Alternativa u svakom pogledu. “Želimo da otvorimo novi prostor i popunimo one rupe koje su u strašno konvencionalnom rasporedu, koji država finansira, ostale prazne,” kaže kompozitorka i ponovo mi se čini da je stisnula šaku, kao da mi odgovara na nepostavljeno pitanje. “Ne, nećemo odustati!”

Kada je pitam kako to da Beograd ima toliko stvaralačkog kapaciteta – jer ono što sam prethodne večeri čula na koncertu bilo je na svetskoj ravni – Ivana Stefanović potvrdno klimne glavom. “Ovo je vreme velikih talenata,” kaže, “s puno ljudi s dobrom kreativnom snagom. Bilo bi cinično ako bih rekla da se to događa upravo zato što imamo stalno jednu, pa drugu, pa treću krizu, pa nikako da dovoljno dobro uspostavimo sistem. Ali činjenica je da se i na koži može osetiti da ima mnogo ne samo talentovanog sveta, nego upornog. Ovde ima jedan čudan višak kulturnog entuzijazma.
………
Pa opet, ponavlja Ivana Stefanović, “čak i kada ostane bez ikakve podrške – finansijske i operativne – kulturni život ovde ključa na stvaralačkoj energiji i na ljudskom entuzijazmu.”

Kada je pitam namerava li BUNT da se proširi na širu regiju, Ivana Stefanović uzdahne i kaže da im je prvi cilj proširiti ga po Srbiji, i premda festival ni za to nema novaca, uverena je da će se to ostvariti. Što se saradnje s regijom tiče, kaže mi samo jednu reč: “Nažalost!” “Dozvolili smo,” nastavlja ona, “da nam se interesovanje jednih za druge suviše smanji, zatvorili smo se u svoje male zemlje i nemamo osećanje da smo jedni drugima potrebni. To je vrlo loše!”
…….
Pre nego što izađem na ulicu umivenu dugotrajnom kišom, pitam Ivanu Stefanović još kako ona, koja svet oko sebe sluša kao kompozitorka i piše kao spisateljica, kako ona čuje Beograd. “Užasno je bučan, prilično haotičan… ali ima dobrotu u zvuku,” kaže mi. “Ne zvuči kao zao grad.” Pomislila sam dodati kako je u Mixer Housu prethodne noći zvučao kao moćno srce koje bije stvaralačkim entuzijazmom, ali sam se setila da smo o tome već razgovarale, pa samo dograbim kišobran i iskoračim u vlažni mrak.

Ceo tekst možete da preuzmete ovde.